Čuvar Šumske kupke
U srcu Fruške gore, tamo gde utabane staze vijugaju i pokazuju jedva vidljive tragove divljači, stajao je on. Nema ime, jer imena su za one čiji život se meri godinama. Njegov se merio vekovima. Bio je to ogroman, kvrgavi hrast, svedok seoba naroda, buna i tihih ljubavi skrivenih pod njegovom krošnjom. Kora mu je bila duboko izbrazdana poput lica starca koje pamti previše zima, a grane su mu se širile ka nebu kao ruke koje žele da dotaknu Malog Princa.
Jednog dana, podno njega se našla Maja. Nije došla da planinari; pobegla je. Pobegla je od buke grada, od zujanja telefona, od beskrajnog niza obaveza koje su joj isisale boju iz života. Sela je u njegovo podnožje, naslonivši leđa na grubu koru, i zatvorila oči. Osećala je samo umor i prazninu.
A onda je progovorio.
Nije to bio glas koji se čuje ušima. Bio je to šum koji je osetila celim telom. Prvo kroz leđa, kao duboku, sporu vibraciju.
“Diši”, rekao je glas bez reči. “Ne diši kao da kradeš vazduh između dva zadatka. Diši sa mnom. Oseti kako ti se pluća pune mirisom vlažne zemlje i slatke truleži lišća. To je miris života, miris večnosti.”
Maja je udahnula duboko. Miris šume joj je ispunio um, potiskujući sve brige.
“Otvori oči”, nastavio je hrast svojim nemim jezikom. “Ali ne gledaj. Gledanje je površno. Ti – vidi. Vidi kako se svetlost probija kroz moju krošnju i stvara čipku na tvojim rukama. Vidi onu bubamaru kako puzi uz vlat trave. Za nju je ta vlat čitav jedan svet. Vidi desetine nijansi zelene boje koje te okružuju. Tvoj svet je postao siv, zar ne?”
Otvorila je oči i sve je bilo drugačije. Svetlost je bila živa, a boje su pevale.
“Slušaj”, naredio je blago. “Ugasi buku u svojoj glavi. Šta čuješ? To nije tišina. To je pesma. Čuješ li vetar kako se šunja kroz moje lišće? Čuješ li detlića kako kljuca po kori tražeći hranu? To je otkucaj srca ove šume. Čuješ li zujanje pčele? To je pesma stvaranja.”
Maja se usredsredila i zvuci šume su se odjednom pretvorili u najlepšu simfoniju. Buka grada u njenoj glavi je nestala.
“A sada, oseti”, šaputao je hrast. “Dodirni moju koru. Oseti brazde koje su urezale godine, kiše i sunce. Oseti mekoću mahovine koja me grli. Izuj se. Oseti hladnu, živu zemlju pod nogama. To je snaga iz koje svi potičemo i u koju se svi vraćamo. Ti si deo ovoga. Nikada nisi ni bila odvojena.”
Skinula je patike i spustila stopala na šumsko tlo. Hladnoća joj je prostrujala telom, ali nije bila neprijatna. Bio je to osećaj pripadanja, kao povratak kući nakon dugog puta.
Ostala je tako satima, mada joj se činilo kao tren. Disala je, videla, slušala i osećala. Kupala se u šumi, ne vodom, već njenom suštinom. Kada je konačno ustala da krene, osećala se lakšom, bistrijom i neverovatno živom.
Prišla je stablu i pomilovala ga.
“Hvala ti”, prošaputala je.
Duboki, spori šum joj je odgovorio, ovoga puta jasnije nego ikad.
“Ne zahvaljuj se meni. Ja sam samo čuvar Šumske terapije. Ovo lečilište je uvek otvoreno. Mi, drveće, čuvari smo drevnog znanja – znanja o sporosti, o snazi, o povezanosti. Kada god buka sveta postane preglasna, dođi na šumsku kupku. Uroni u naš mir. Mi ćemo te uvek čekati da te podsetimo ko si.”
